UTISACI PORODICE POPOVIĆ NAKON OBILASKA ŠKOLA U VELIKOJ BRITANIJI
Kao majka koja svom detetu želi da stvori najpovoljnije uslove za srećan i uspešan život, dosta vremena provodim razmišljajući o tome kako ja mogu da mu pomognem da ostvari svoje potencijale. Jako mi je bitno da se moj sin razvija u zdravom okruženju, da prihvati životne vrednosti koje smatram bitnima za srećan život, a neke od njih su: radoznalost, iskrenost, istrajnost, poštovanje sebe i drugih, samostalnost i samopoštovanje. Smatram da bi mu pohađanje dobre internatske škole znatno pomoglo kako u pružanju dobrog akademskog znanja i pripremilo ga za upis na dobar fakultet, tako i uizgradnji njegove ličnosti.
Pročitala sam nebrojano članaka, posetila desetine sajtova, razgovarala sa mnogo, mnogo ljudi i moram priznati da mi odluka nije bila nimalo bliža. U nekom trenutku sam se susrela sa Egidom International, za koju sam dobila najviše preporuka od prijatelja. Sastanak sa njima mi je zaista pomogao, na raznim nivoima. Uz konsultacije sa nama i sa našim sinom, sastavili su nam spisak škola za koje su verovali da odgovaraju svim našim zahtevima. Njihova preporuka, koju smo vrlo rado prihvatili, bila je da lično obiđemo škole i sami vidimo koja nam se najviše sviđa i da Marko sam proceni gde se oseća najprijatnije.
U Velikoj Britaniji smo ostali tri dana i za to vreme smo obišli čak sedam internata. Gordana nam je to sjajno sve organizovala, od hotela do sastanaka u školama. Sve škole koje smo obilazili su nudile A level koji smo želeli i u svim školama prosek završnih ocena je na vrlo visokom nivou, što je nama roditeljima bilo vrlo bitno. Razlike su bile u lokaciji škole, školskim zgradama i terenima za sport, smeštaju… Suprug i ja nismo imali nikakav stav o nošenju uniformi u školi, sin je bio izrazito protiv toga. Već nakon prve škole u kojoj su đaci nosili uniforme, Marko je promenio mišljenje.
Ono što je meni, kao roditelju, najviše značilo je da vidim decu koja borave u tim školama i da porazgovaram sa njima. Zaista sam bila prijatno iznenađena elokventnošću i samopouzdanjem te dece, od kojih većina nije imala više od 13, 14 godina. Ne bih sada nabrajala škole koje smo obišli, jer verujem da nije svaka škola za svakog učenika i da je najbitnije da se dete oseća dobro u okruženju u kome boravi. Budući da sam klasičan predstavnik balkanskih majki, strahovala sam da će se moj sin u nepoznatom okruženju i sa nepoznatim ljudima osećati nepoželjno, nesrećno, da će patiti za kućom. Već nakon sat vremena provedenih u jednoj od škola, videlo se da je moj sin našao školu po svojoj meri.
Meni se svidelo što je školsko osoblje vrlo predusretljivo i tu su da pomognu deci u svakom trenutku. Nisam mogla da idem na časove, ali lično mi je bilo važnije što sam ih videla poslepodne kako se ophode prema deci.
Dete mi je u Engleskoj već mesec dana i ja još uvek nisam spokojna. Verovatno treba da prođe još vremena. Marko je, međutim, super. Možda i zato što je znao gde odlazi.
Svim porodicama bih preporučila da, ako mogu, obiđu par škola. Mi smo potvrdili našu odluku koju smo doneli još na savetovanjima u agenciji, ali mi je ovo putovanje svakako pomoglo u tome. I značilo mi je što sa se upoznala sa svetom i načinom života u kojem će mi dete biti narednih godina.
K. Popov